Photo: Zoran JedrejčićZoran Jedrejčić veruje u ideju jedinstvenog dizajnerskog jezika celog regiona i radi na njenom ostvarenju. Kroz saradnju sa najuspešnijim proizvođačima od Slovenije do Severne Makedonije daje sveobuhvatna rešenja: od strategije razvoja, izlaska na tržište, komunikacije s potrošačima do krajnjeg proizvoda. „Kada vidimo italijanski, japanski, danski dizajn, možemo, manje-više, odmah da prepoznamo da je nešto iz Italije, Japana, Danske. Tako i dizajn s ovih prostora ima zajedničku prepoznatljivost. Samo što ona nije dobro predstavljena i iskristalisana. Da bi se to postiglo, potrebno je vreme. Ponekad i 50 godina. I istrajnost. Danci su tako radili i rade i dalje. Dizajn je isprepletan s kulturom nekog prostora, potrebne su mu čvrste strategije, koje nama ovde fale”, kaže industrijski dizajner i art direktor bogate internacionalne karijere.
LAY AIR
Studije dizajna počeo je u Zagrebu, u koji je došao iz rodnog Splita. Diplomirao je na ISIA-Industrial Design u Firenci. U Nemačkoj završava master, vraća se u Italiju i sedam godina radi s Etorom Sotsasom. Potom otvara svoj studio u Milanu. Dizajnira za brendove kao što su Artisan, 3M, Dada Cucine, Fratelli Guzzini… Pre desetak godina, zbog ljubavi, seli se u Beograd.
Dobitnik je brojnih nagrada, od Red Dot Design Award „Best of the Best” (2003) do BIG SEE Visionary (2021). Izlagao je u muzejima i galerijama širom sveta – bečkim, italijanskim, MoMA u New York-u, ICA u Bostonu, Tokiju.
Razgovor smo vodili jednog od prvih dana ovogodišnjeg Beogradskog sajma nameštaja, čiji je dugi niz godina bio art direktor. Bavio se redizajnom manifestacije i okupljanjem najboljih proizvođača. „Godine 2015. počeli smo promociju regionalnog dizajna i uspeli da sve najbolje proizvođače i dizajnere dovedemo na jedno mesto. Sajam nameštaja je jedna od najkvalitetnijih manifestacija ovog dela Evrope. Ove godine suženog obima, ali i dalje najvažnija smotra”, sumira Jedrejčić.
Šta trenutno radite?
Fokus je ove godine bio na razvoju brenda Volumen iz Banja Luke. Fabrika radi 25 godina u nižem segmentu i žele iskorak na nivo dizajnerski orijentisanog tržišta. Bavimo se time u totalu, u saradnji sa partnerima iz grafičkih i marketing studija. Postavljamo čitavu strategiju razvoja: od komunikacije, prezentacije, veb sajta, do novih proizvoda. Projektovali smo im sedam linija sa 50 proizvoda. Takođe, radimo sa kompanijom Zavar iz Severne Makedonije. Za njih smo napravili pametne radijatore koji su izloženi na Sajmu. Projektujemo proizvode za industriju, manje ili veće serije.
ARMADA
Sarađujete sa klijentima iz ex-Yu prostora. Ima li fabrika, pojedinaca, čija će rešenja za 50 godina ostaviti pečat na svetskoj mapi kao što je, na primer, Iskrin telefon iz sedamdesetih godina?
Potencijala ima, naravno, ali povlačiti paralelu je teško. U prošlosti su postojali jaki standardi. Bilo je uslova za dizajn kome je određivan pravac i jezik. Centar je bio u Beogradu. Svugde ste imali podršku: u muzejima, medijima, industriji, državi. Sada nedostaje objedinjenost, sistem. Potencijal leži u našoj dobroj kulturi proizvodnje, koju koriste, na primer, Danci. Možda ne znate, ali nameštaj gotovo svih kvalitetnih danskih brendova proizvodi se u Bosni. Veliki svetski proizvođači imaju segmente proizvodnje po Hrvatskoj, Srbiji. Pioniri dizajna ovde su se pojavili posle Drugog svetskog rata i ne samo što su praktično radili, već su gradili dizajnersku kulturu, kulturu stanovanja. Potencijal su danas fenomenalni proizvođači čiji je cilj svetsko tržište i zavređuju da budu na njemu. Praznina je u dizajnerskom razmišljanju.
Na koje brendove iz regiona nam skrećete pažnju?
Iz Slovenije: Intra Lighting, Vertigo Bird, Rex Kralj. Iz Hrvatske: Prostoria, NUNC, Metoda, Milla&Milli. Iz Srbije: Gir, Garda, Hookl und Stool, BUCK. Iz BiH: Artisan, Zanat, Gazzda, Woak, Goes. Iz Severne Makedonije – Zavar.
GOCCIA SET
Šta je otežavajuća okolnost na regionalnom nivou?
Razlikujemo se u kulturama, religijama, navikama, ali imamo zajednički, usudio bih se reći, balkanski način razmišljanja i izražavanja kroz proizvode. To je naša prednost. Što bi rekli Italijani, mi smo „maćedonija” (macedonia, na italijanskom), što je u prevodu – mešana salata od različitog voća. Raspadom Jugoslavije, međutim, svi su poželeli da imaju svoj dizajnerski jezik. Hrvati da nađu i ostave trag hrvatskog dizajna, Slovenci slovenačkog, Srbija srpskog. Raspršeno. Iako je u svetu lakše definisati dizajnerski jezik jednog prostora.
Dobitnik ste nagrade BIG SEE Visionary. Pojašnjenje je bilo: „Motiviše i podstiče proizvođače da nađu strast i daju sve od sebe”. Šta lokalnim brendovima nedostaje?
Napraviti jedan, dva, proizvoda, u suštini ne znači ništa. Ako želite da se pozicionirate u višoj niši na tržištu, potrebna je čitava strategija. Zato sam se prihvatio značajno obimnijeg i odgovornijeg posla art direktora, a ne samo dizajnerskog.
MALENA
Da li je uopšte moguća autentičnost ako živimo u vremenu copy/paste kulture?
Prostor za unikate, talente, nove ideje, apsolutno postoji. Nisam toliko pesimističan. U svetu dizajna, šire posmatrajući, oduvek su bili prisutni neki uticaji. Takođe, sve je više prelivanja načina rada iz drugih industrija, mode, na primer. Sada i u dizajnu imate sezonske kolekcije, što za posledicu ima preteranu proizvodnju. Ohrabruju, međutim, oni što rade drugačije. Nude proizvode koji traju dugi niz godina, čija se vrednost povećava s patinom vremena. Nije sve copy/paste. Lično, na dizajn gledam kao na oblik ne samo revolucije već i evolucije.
Kroz bogat opus rada, u čemu ste uživali, šta ste radili jer se „mora” i čemu se nadate da će tek doći na red?
Na sreću, imam priliku da radim sa kvalitetnim proizvođačima. Nisam bio u situaciji da činim kompromise kojih bih se stideo. Godišnji kapacitet su dva, tri nova klijenta i određeni broj stalnih. Nemam neispunjenih želja. Svemu pristupam maksimalno profesionalno i pokušavam da izvučem najbolje. Prilikom izbora jako vodim računa da mi klijenti budu „simpatični”, da su progresivni. Bitna je njihova želja za promenama. Nemam favorite, a svaki sledeći posao će mi biti najdraži. Problem naših proizvođača je što rade u jednom segmentu 10, 20, 30 godina. Promeniti način razmišljanja je najteže. Zato moram prvo postaviti tačke psihologije, potom dizajna.
WOAK
Predavali ste u Italiji na Nuova Accademia di Belle Arti (NABA) i u Srbiji na Akademiji lepih umetnosti. U čemu je razlika između akademaca ove dve zemlje?
Više ne predajem, nažalost. Nemam vremena. Ne može se raditi više stvari istovremeno, a jednako kvalitetno. Ali često mi dolaze studenti i mladi dizajneri po savet. Prija mi njihovo okruženje. U glavi se ponašam kao 20-godišnjak, iako vidim da nisam. Nastojim da ostanem mlad barem mišljenjem. Razlika studenata u Italiji i studenata u Srbiji je u percepciji dizajna. Mladi ovde misle da je dizajn neka super komunikatna reč. Da će raditi „kul” posao koji se svodi na izjavu „ja sam kreativac”. E, nije! Tu malo kaskaju za italijanskim vršnjacima. Ovo je težak rad, sa mnogo odricanja da bi se došlo do rezultata. U Italiji je pristup drugačiji. Mi smo malo ležerniji, što ne znači da nema talenta. Ponestaje nam volje za rad i hteli bismo sve i odmah. Uvek i zauvek. Što nije baš tako. Da demistifikujem: dizajner najpre treba da dođe do industrije. To su fabrike sa 100, 200, 500, 600 zaposlenih. Odgovornost je na vama jer tim ljudima dajete ili ne dajete posao. U smislu, ako su vaše odluke pogrešne, dovodite fabriku u krizu. Takođe, morate znati niz oblasti, pričati razne jezike: jezik marketinga, jezik tehnologije, jezik ekonomije, da biste komunicirali sa različitim ljudima i da biste došli do dobrog proizvoda.
JACKIEO
Iz Splita, preko Firence i Milana, eto vas u Beogradu. Koliko je ovaj grad podsticajan za dizajnera?
I urbanizacija i betonizacija se mogu izvesti na razne načine. Nažalost, manjka javnih prostora koji doprinose kvalitetu života ljudi. Na tome treba poraditi. Jedno stablo više, jedan osmeh više. Mislim da je Beograd slojevit grad. U Beogradu imate sto Beograda i u tome je njegova lepota. Prijatelji koji mi dođu iz inostranstva osete različitost, oduševe se gradskim vajbom, atmosferom. Ipak, grad najviše čine ljudi! Isto volim da kažem da Beograd nije najlepši grad na svetu ali je grad s najlepšim karakterom! Poput frajera za koga svi kažu da nije lep, ne porede ga s manekenom s naslovnice, ali svi potvrđuju da je šmeker, ima manire i zna se postaviti.
Kako definišete sopstveni dizajnerski stil?
Ne volim definicije. Stil je manje bitan, vodilja su mi emocije. Želim da moji proizvodi izazovu reakciju ljudi. Taktilni i emocionalni doživljaj proizvoda mi je važniji. Radim s mnogo ljubavi, pa se nadam da se ta ljubav prepoznaje, a proizvodi postaju deo nečijeg života.
Tekst: Aleksandra Mirković
Foto: Privatna arhiva
