Photo: Yelissa Photo (Na slici: Vladimir Lojanica)Karijera Vladimira Lojanice, dekana i redovnog profesora Arhitektonskog fakulteta Beogradskog Univerziteta i osnivača studija Proaspekt, premrežena je pedagoško-akademskim radom u visokoobrazovnoj ustanovi, u kojoj se i školovao, i radom arihitekte-praktičara na brojnim objektima širom sveta, za koja je osvajao ugledna priznanja.
Pomenućemo tek neke. Samo prošle godine dobio je dve značajne nagrade: Veliku nagradu arhitekture Udruženja arhitekata Srbije za životno delo za 2020, kao i godišnju nagradu UAS-a „Aleksej Brkić“ za najuspelije arhitektonsko delo u 2021. za poslovni objekat Kampus multinacionalne kompanije NCR na Novom Beogradu. Tu je i nagrada za arhitekturu nacionalnog Saveza arhitekata za 2007, za kompleks hotela Holiday Inn i Expo hale na Novom Beogradu. Vinarija Acumincum u Starom Slankamenu nagrađena je na 37. Salonu arhitekture za realizovano delo. Jedan od prvih realizovanih, velikih projekata, na početku karijere iz 2000. godine, pobedio je na konkursu u Ruandi, za novu zgradu Nacionalne biblioteke u glavnom gradu Kigaliju. Iza njega su brojna projektovana zdanja u Kini, Rusiji, SAD-u, kao i u Srbiji, od malih privatnih i poslovnih do objekata javne namene, po principima energetske efikasnosti i održivosti, poput Zero Energy House, proglašenom za kuću 2020. godine.
Vladimir Lojanica, dekan Arhitektonskog fakulteta, sa studentima
Koliko je Velika nagrada arhitekture za životno delo Udruženja arhitekata Srbije probudila novu odgovornost i kojim projektom ćete u 2023. biti najviše zaokupljeni?
Velika nagrada arhitekture za životno delo Udruženja arhitekata Srbije razlikuje se od ostalih nagrada. Najpre zato što predstavlja nagradu za celokupan profesionalni rad, društveno angažovanje i druge oblike doprinosa i ostvarenja. Dodeljuje je Veće velike nagrade koje čine svi njeni prethodni dobitnici. Tako se automatski postaje i član ovog Veća, koje zaista čine najzaslužnija arhitektonska imena naše sredine. Složio bih se da to nosi veliku čast i odgovornost, mogu čak reći da podstiče posebnu vrstu društvene odgovornosti i aktivizma. Analogno tome, pretpostavljam da će jedna od najzahtevnijih uloga u narednoj godini biti pozicija dekana Arhitektonskog fakulteta koju sam prethodne godine preuzeo. Predstoji mnogo novina koje pripremamo i planiramo da uvedemo na fakultetu, mnoštvo događaja i manifestacija kojim ćemo prikazati rad na edukaciji mladih arhitekata.
Sećate li se momenta u procesu stvaranja, bilo kroz impresiju prema nečijem delu ili, ranije u detinjstvu, budući da ste odrasli uz oca arhitektu, kada ste pojmili svu važnost rada arhitekte u jednom društvu?
Odrastanje je bilo obeleženo arhitektonskim kontekstom, naravno, zbog zanimanja roditelja. Da ne podsećam koliku je ulogu odigrala činjenica stasavanja u ambijentu zidova oblepljenih, za mene tada krajnje imaginarnim, čudnim prikazima prostornih volumetrijskih varijacija, bojenih putanja i šemata, nerazumljivih matrica i dezena, maketa i modela; preskačući, iz nepoznatog razloga, poslagane hrpe kamenova različitih boja i tekstura po sred dnevne sobe... Ako uz to uzmemo u obzir neprekidne priče i svakodnevni porodični narativ o idejama i konceptima, novim ostvarenjima, novim publikacijama.
Nasuprot tome, ne bih mogao reći da je ideja o arhitektonskoj profesiji bila podrazumevana. Kao i svaka mlada osoba, nisam direktno doneo odluku i analogno zaključio da bih mogao da se bavim ovim poslom. U mom slučaju ključan je bio prvi korak ka jasnijem odabiru kulturološkog usmerenja, iniciran sveprisutnijom težnjom i željom za bavljenjem profesijama koja su društveno angažovane i čiji rezultati obuhvataju široko polje implikacija na društveni i kulturni kontekst. Odluka je došla kao posledica svesnog promišljanja o karakteru profesije i kapaciteta arhitekture da objedini najrazličitije težnje i afinitete u meni: od interesovanja za kreativni rad, preko afiniteta ka preciznom i inženjerskom delovanju i projektovanju, do interesovanja za različite zanate i rad sa konkretnim materijalima.
Hotelsko‐poslovni kompleks u Rajićevoj, Beograd, autori: Milan i Vladimir Lojanica / Foto: Relja Ivanić
Koje savete, uz naravno znanja, prenosite studentima, a šta ih učite da rade suprotno od onoga kako su vas učili?
Baviti se arhitekturom podrazumeva intenzivnu i istovremenu akumulaciju znanja, veština i inspiracije – pravljenje sinteza i njihovo ispoljavanje kroz veliki i posvećeni rad. Možda je najveće znanje koje možemo da im prenesemo promišljanje o tome na koji način se angažuju kreativni potencijali, kako bi se u potpunosti ostvarili i kako bi se izgradili kao stručnjaci i ličnosti.
Naša škola imala je i ima veliki broj istorijskih ličnosti i arhitekata, koje sam imao priliku lično da upoznam. Posebna dimenzija vremenskog komfora i autoriteta struke u društvu bila je, čini se, ključna razlika između nekadašnjih vremena i današnjeg trenutka. Utisak mi je da je studentima najzanimljivije neposredno upoznavanje i prenošenje pouka kroz svojevrsne analogije iz tog vremena, koje su i danas aktuelne, i iskustva iz prakse. Kombinacija neformalnih stručnih razgovora i obaveznih lekcija je prava formula. Takve priče sublimiraju puno poruka o prefinjenoj meri stvari, o lirskoj i kreativnoj ležernosti, istraživačkoj upornosti i promišljanju koje je ovoj profesiji zaista davalo specifičan šarm, a za sobom donosilo vrhunske kvalitete.
Pasivna kuća ZERO ENERGY, Beograd, autori: Vladimir Lojanica i Saša Macanović / Foto: Vladimir Lojanica
Svedočimo trendu investitorskog urbanizma. Na jednoj konferenciji rekli ste da se često vodi rovovska borba na relaciji investitor-arhitekta. Kako to promeniti?
Arhitektura je delatnost uvek između očekivanja i realnosti. Između interesa i ograničenja. Njena realnost danas još dodatno leži u okolnostima surove tržišne situacije. Arhitekta gradi status tokom celokupne karijere, kroz dugogodišnje i permanentno obrazovanje, velikim radom i odricanjem, iskustvom i primenom znanja, a zatim se odgovornošću i pouzdanošću dolazi do poverenja i poštovanja ličnosti, ali i same profesije.
Kontakt sa investitorima je neminovnost, bez investitora ne bi bilo ni arhitekture. Tako je bilo oduvek i logično je da u svom interesu oni mogu imati specifična očekivanja koja često od samog početka za arhitekte mogu biti ograničavajuća. Ponekad zahvataju veoma usko polje – dok arhitekta ima odgovornost (između ostalog i društvenu) da to polje sagledava znatno šire. Imao sam i veoma vrednih iskustava gde sam od investitora prikupio druga značajna ekspertska znanja.
Ilustrativna floskula iz pitanja koju pominjete zapravo se odnosi najviše na činjenicu da arhitekta mora da uloži puno energije da od investitora napravi saborca. Nikako oponenta koji želi jeftinu i brzu arhitekturu već edukovanog aktera koji prepoznaje i ceni dodatne vrednosti koje svojom investicijom donosi u društvo.
Iako nije lak zadatak, obe strane ne smeju odustati. Svaki prostor nosi brojne poruke, ali obavezna je ona u kojoj se očitava ideja da arhitekturom koju gradimo poštujemo prostor na kome se nalazimo, okruženje i resurse koje koristimo. Domen opšteg javnog interesa arhitekture je izuzetno veliki. To se ne sme izgubiti iz fokusa, ni po koju cenu.
Vinarija, Stari Slankamen, autor Vladimir Lojanica / Foto: Vladimir Lojanica
Da li danas arhitektura u svetu ima mesto koje joj pripada?
Status arhitekata kroz istoriju je uvek bio društveno definisan, prepoznat i instrumentalizovan kroz političko uređenje. Specifičnost arhitekture leži u njenoj očiglednosti i trajnosti. Sve što se izgradi, na sreću i nažalost, vrlo je očigledno i traje decenijama, vekovima. I danas se status struke gradi, kreira i zauzima. To je novi front borbe za poziciju arhitekte u društvu. Arhitektura, kao deo svakodnevnog života, prolazi kroz turbulentne društvene promene, uz sve izazove profita, i ne bih rekao da profesija arhitekte posustaje. Imam utisak da smo sve češće svedoci veštine arhitekata da u ne toliko savršenom sistemu daju vrhunske rezultate. Mislim da tu postoji nova vrsta društvene veštine koja se razvija u struci. Ne bih mogao da tvrdim da se veće promene na nivou društva mogu dogoditi u kratkom periodu, ali naznake takvih promena se svakako mogu identifikovati. Ali, ono što je sigurno, jeste da se u struci oseća otpor prema šablonima i profitu. Arhitektonska scena u poslednjoj deceniji svakako doživljava razvoj, a neke aktuelne teme, koncepti i principi mogu se uporediti sa evropskim nivoom arhitektonske produkcije. Nažalost, predstoji nam dug put do podizanja opšteg nivoa produkcije i kvaliteta gradnje. Voleo bih da verujem da smo kao struka tim putem već krenuli.
Gde su putokazi srpskom urbanizmu i arhitekturi kako bi u budućnosti zaličili na zlatne godine autorstva i graditeljstva iz 70-ih i 80-ih godina 20. veka? Da li je tako nešto moguće?
Nekadašnje socijalističko društvo, rekao bih, podseća na neku vrstu neponovljivog eksperimenta, koji se, bar u domenu arhitekture, u mnogim segmentima pokazao uspešnim. Struktuiran i sistematski pristup, sa jasnim regulativnim okvirom i definisanim potrebama. Zaista je bio plodan okvir za arhitektonsku delatnost i arhitekturu kao društveni proizvod. Takav kontekst je omogućio plodne godine stvaralaštva velikoj plejadi srpskih (ili jugoslovenskih) arhitekata koji su činili moćnu okosnicu naše škole: Milenković, Stjepanović, Lojanica, Keković, Cagić, Jovanović, Ličina, Živadinović, Marušić, Vulović...i mnogi drugi.
Danas se iznova gradimo kroz formu posttranzicionog društva, u promenjenim okolnostima sami stvaramo šanse i gradimo načela. Naša sredina je primer neposredne rapidne transformacije celokupnog društveno-političkog sistema – a tranzicioni i post-tranzicioni period je sam po sebi dugo trajao. Kultura je postala fragmentarna na globalnom nivou. Ono što je uočljivo globalno, a na našem primeru očigledno, jeste da je arhitektura zaista tema koja se ne može odvojiti od društva i kulture. Fizički građeni fond samo je jedna od projekcija društva. O trajnom uticaju građene sredine na ljude, njihov životni prostor, ne treba ni govoriti.
Međutim, osim estetskih i etičkih posledica, nisu zanemarljivi ni ekonomski rizici ovakvih investicija, posebno dugoročni jer lošu arhitekturu ne možete prosto izbrisati, ukloniti. Karakter današnjeg vremena ne pogoduje arhitekturi onako kako joj je nekadašnji karakter pogodovao – rapidna brzina transformacije projektovanja i gradnje zahteva visoku adaptibilnost i rezilijentnost. Sveže ideje i novi koncepti predmet su svakodnevnog preispitivanja – i verujem, da u ovoj činjenici leži najveća opasnost i najveći potencijal savremenog društva. U aktuelnom trenutku u našoj sredini ne postoji jasno diferenciran obrazac društvene politike ili sistema vrednosti, a bojim se da nam je takav model neophodan kao forma otpora tržištu koje sve vrednosti jednostavno prevodi u profit.
Ukoliko bismo aktivnosti usmerili na formiranje ovakvog modela oslonjenog, kao nekada, na kreativne napore pojedinaca/autora, kao i na pomenute tekovine naše škole, imali bismo mnogo jasniju sliku i mnogo više načina da iskustva i saznanja koja smo nasledili iz prethodnih vremena implementiramo i koristimo.
Ideje i paradigme struke moraju biti pretpostavljene pragmatičnoj tržišnoj proizvodnji prostora čiji je jedini cilj da se što bolje proda. Ako bismo tempo uskladili sa vrednostima i odoleli iskušenju da nam kultura zapadne u puki konzumerizam, onda bismo bili na putu da stvaramo nove zlatne godine društva. Čvrsto verujem da će se u budućnosti dogoditi.
Poslovni objekat Kampus NCR, Blok 42, Novi Beograd, autor Vladimir Lojanica / Foto: Relja Ivanić
Koji projekat vam je, do sada, pružio najviše radosti, a koji je bio najizazovniji, da ste bili na granici odustajanja?
Teško je tako razvrstati projekte. Posebno što projektovanje kao profesija zapravo podrazumeva umrežavanje i koordinaciju najrazličitijih aktera (od inženjera različitih struka, preko investitora i menadžera, do majstora koji na licu mesta realizuju sam projekat). Radije bih takvu „podelu" povezao sa fazama kroz koje projekat prolazi. U prvobitnoj kreativno-stvaralačkoj uvek ima najviše radosti, koja, zatim, ulaskom u dalje faze prihvatanja ideja, razrade i komunikacije sa članovima tima, prelazi u složenu i vrlo izazovnu fazu. I što je zadatak veći – proporcionalno rastu i izazovi koji ga prate.
A odustajanje? Nije opcija kada već uđete u projekat. O odustajanju se razmišlja na samom početku kada se odlučuje da li prihvatate posao ili ne. Nakon što ste ušli u zadatak, slede samo varijacije mogućih rešenja, prihvatljivi kompromisi ili neopozive odluke za konkretne izazove; ne i odustajanje. Ono što je najlepša karakteristika arhitekture jeste veština iznalaženja rešenja iz naizgled nerešivih situacija koja onda donose novi kvalitet.
O čemu maštate da realizujete u budućnosti?
Imao sam sreću da u okviru dosadašnje karijere realizujem veliki broj raznovrsnih projekata i da se bavim najrazličitijim projektantskim temama – od kamernih zadataka do projektovanja čitavih područja. Voleo bih da dobijem priliku da se kontinuirano, kroz više projekata, bavim temom stanovanja koja me veoma interesuje i kojom sam se do sada bavio na najrazličitije načine, stručno, teorijski i eksperimentalno.
Autor ste udžbenika „Arhitektonska organizacija prostora – Stanovanje” iz 2019. Ako na tržištu nekretnina imamo situaciju da se stan od 30-tak kvadrata reklamira kao dvosoban, da li bi udžebnik trebalo da postane obavezno štivo za investitore i kupce?
Knjiga obuhvata višedecenijski kontinuitet školskog programa i rezultate koje je Arhitektonski fakultet postizao na regionalnom i međunarodnom nivou u oblasti stanovanja. Svojevrsni je omaž čitavoj plejadi ličnosti koje su formirale ugled beogradske škole stanovanja. Kao takva, predstavlja složeno udžbeničko-nastavno štivo i težnju autora da uspostavi relacije između ličnosti, događaja i tema koje pripadaju različitim vremenskim i prostornim okvirima. Namenjena je edukaciji arhitekata, ali bi možda mogla da postane obavezno štivo i za širu populaciju, ne samo za specifične poklonike naše struke.
Predlog deluje vrlo zanimljivo i mogla bi se promocija određenih delova knjige prilagoditi za publikovanje široj populaciji. Pitanje koje ste otvorili zapravo zalazi u ozbiljnu društvenu problematiku, u okviru koje bi bilo veoma korisno približiti svim akterima na tržištu nekretnina činjenicu da sama kvadratura stana ne sme biti izjednačena sa upotrebnom vrednošću stana. A upotrebna vrednost stana je upravo ta koja određenoj kvadraturi daje vrednost, koja garantuje i implicira kvalitet kulture stanovanja u nekom prostoru. Pored prostorne kategorije (fizičke kvadrature prostora), naš egzistencijalni prostor uvek uključuje određenu socijalnu i kulturnu totalnost. Krsitijan Norberg Šulc (Norberg-Schulz, Christian) rekao je da je prostor kategorija orijentacije, a da bi se osposobio da sprovede svoje namere, čovek mora da shvati prostorne odnose i da ih objedini u jedinstveni „prostorni koncept“.
Tekst: Aleksandra Mirković
